Драгиша Божић
Од чобанчета до сценаристе емисија Радио Београда, освајача Златног микрофона; од хумористе и сатиричара до новинара истраживача – аутора три књиге о комунистичким злочинима 1944-1957. године; и то као самоук, „статистички неписмен“, са четири разреда основне школе.
Драгиша Божић, рођен 6. децембра 1934. године у селу Моравци код Љига, Србија
Најкраће о себи
Био сам осамнаести члан породичне сеоске задруге. За тадашње прилике била је то богата кућа: доста земље, стоке, вршалица… Кад ми је било пет година, уз старијег брата од стрица, научио сам цео буквар: знао сам да читам и пишем и да рачунам до сто.
Основну четвороразредну школу учио сам за време окупације. У школи сам био најбољи ђак, код куће добар чобанин; чувајући стоку, када нисам имао шта да читам (тада није било ни књига довољно), свирао сам у двојнице. Пошто сам био син јединац отац ме није дао у гимназију, већ да останем његов наследник, да будем сељак. Касније сам завршио успешно један пољопривредни курс и међу првима у околини посејао пшеницу „талијанку“ и хибридни кукуруз, гајио расне краве… Узгред сам почео да „пискарам“, углавном шале из сеоског живота; касније писао и скечеве које смо изводили на сеоским приредбама. Моравци су тада имали најбољу сеоску књижницу и читаоницу и ваљевском округу; ја сам био књижничар (библиотекар – волонтер), па су о томе и новине писале. Први „новинарски „чланак написао сам за лист „Задруга“, а састојао се од две реченице: да је у селу изграђена трафостаница и пуштена струја; добио сам и први хонорар – један динар.
У војсци у Бања Луци био сам радиотелеграфиста генерације, а остварио ми се и давнашњи сан – постао сам радио аматер. Касније у цивилству основао сам радио клуб у Љигу. Моје сатирично пискарање није остало незапажено, па сам у јануару 1968. године позван у Радио Београд на пробни рад без конкурса. Остао сам у забавно – хумористичкој редакцији равно 20 година, претежно као сценариста тада изузетно популарне емисије „Село весело“. Емисија је била у врху слушаности – освојили смо трофеј – ЗЛАТАН МИКРОФОН. Из Радио Београда прелазим у ревију „Село“ (касније се звала „Зора“) коју је издавала Политика. Писао сам репортаже о напредним пољопривредницима, старим ратницима – солунцима… Први сам, у тадашњој Југославији, почео да пишем о страдању сељака за време принудног откупа и насилне колективизације спровођене од 1947. до 1953. године. Реакције на фељтон су биле жестоке – од честитки до оспоравања, да није још време да се нација „расплакује над сељацима“ – као да сељаци (кулаци) нису народ. По директиви „одозго“ фељтон је укинут. Одмах иза тога дошла је понуда из тада храбре „Борбе“ да се код њих фељтон настави. Од тога је и настала књига „Црвени јарам“. Другу књигу „Црвени метак“ (страдање голоруких невиних цивила од стране комуниста у времену од 1944. до 1957. године), писао сам истовремено, али она није смела бити објављена до 2002. године, да би годину дана касније изашла у другом допуњеном издању. Трећа моја књига „Преживели говоре“ (малолетници у канџама УДБЕ) изашла је из штампе 2015. године.
Прве две књиге издао сам о свом трошку.
У времену од 1990. до 1995. године био сам „залутао“ у политичке воде – био сам једно време и републички посланик на листи ДЕПОС.
Више година сам сарађивао у ваљевској ревији „Колубара“ са стотинама тема које су и данас актуелне.
Породични сам човек. Двојица синова имају своје породице и своје послове, а супруга и ја , као пензионери, живимо мирно и скромно у селу Моравци.
Поменуо сам неколико области у којима сам био успешан. На пример, годинама сам био право „позитивно новинарско чудо“, о мени су бројни новинари писали чланке и репортаже, говорили познати писци, професори, академици … Сви позитивно, сем „статистике“ – за њу сам негативан, био и остао неписмен, па сходно томе нигде нисам могао да заснујем стални радни однос; више од две деценије био сам стални спољни сарадник – хонорарац. Као такав, једно време, нисам могао да будем члан новинарског удружења. Својом упорношћу, ваљда и угледом, нас неколико „хонорараца“ савладали смо ту бирократску препреку и успели, чак, да у оквиру Удружења новинара Србије оснујемо Актив самосталних новинара, чији сам ја био први председник.
Када се данас (април 2017. године) осврнем на свој прошли живот могу у најкраћем да закључим: било је и ружног и лепог, глупог и паметног, срећом више овог другог. До сада нисам трпео неке велике животне ударце и могу рећи да сам релативно срећан човек. Нажалост у својој новинарској каријери упознао сам много људи које живот нимало није мазио. То су , углавном, „мали“ обични људи коју су страдали у прохујалим великим историјским збивањима. Према тим људима су чињене велике неправде, репресије, затирања читавих породица. Према њима неправда и даље тече, јер се о њиховој муци неправедно мало говори и пише. Зато сам ја већи део свог списатељског рада посветио управо њима, да се не заборави, да нам се слична зла не понављају. И даље пратим, слушам, истражујем, бележим.
Читајући моје књиге, можда ће неки читалац помислити да сам их писао по неком свом политичком или идеолошком антикомунистичком опредељењу. Не, никако. Истина, све три књиге говоре о комунистичкој репресији од 1944. до 1957. године, али мој акценат је да су неки зли људи, добивши силу и моћ, чинили велика зла својим ближњим иако су, углавном, знали да су невини. Приметићете да описујем искључиво време када је рат већ био завршен, па није било потребе да се суди „по кратком поступку“. Истраживање тих злочина имало је и практичну страну: био је то „празан простор“, јер скоро нико у то време није „чачкао“ ту тему. Ја не претендујем да се овом темом бавим као историчар. Ово су моји наменски прилози за историчаре, политичаре, уметнике, да неке теме не прескачу, да у својим делима не пишу само оно што је било, него и оно како је било. А било је страшно и нечовечно. Колико се само енергије потроши на бездушност.
ПС:
Одлучио сам да свој новинарско-истраживачки рад, који објављујем у електронском издању буде свима доступан без накнаде – бесплатан. То ми је задовољство које се просто зове: радост давања.
У младим данима сам просвећивао себе, и око себе; касније као искусни новинар бесплатно сам помагао непрофитне акције, програме, публикације, које су народу отварале очи.
Зато поштовани читаоци, ако и ви у мом труду препознате општу корист можете се придружити друштву пријатеља истине, која се на овом сајту зове Књигољупци, тако што ћете помоћи са донацијом, наравно према својим могућностима.
Сваки долар, фунта, франак, евро, динар… биће искоришћен за даља истраживања, односно за штампања нових издања.
Биће ми драго да се чујемо, дописујемо,видимо, упознамо.
Сваки ваш позив биће ми драг у чему се унапред захваљујем.
