РЕЦЕНЗЕНТИ О КЊИЗИ ЦРВЕНИ ЈАРАМ

МИЛУТИН СРЕЋКОВИЋ:

”Можда ће будући читалац ”Црвеног јарма” некада, у неко друго време после многих и много другачијих година од ових у којима истрајава време тзв. ослобођења до дана данашњег, поставити разложно, истинском сумњом прожето питање: Зар се све ово што је Драгиша Божић испричао заиста догодило српском сељаку? Или ће такво питање добити свој варијантни облик: Ако се све ово овако догодило српском сељаку, ако га је нова, комунистичка власт опљачкала, зар је морао бити тако бездушно понижен, тако прорачунато осрамоћен?

Ми који смо године ове књиге живели као године свог детињства знамо да Божић ништа није измислио. Његов ”Црвени јарам” представља потресну слику једног времена, у коме су комунисти опљачкали и у свему разорили српско село, сводећи његове житеље на људе изван сваког класног и социјално-културног реда, третирајући тако сељака као свог априорно узетог непријатеља (по прокушаном бољшевичком моделу, разуме се), па влади већ и стога није било тешко да легализује један политички, у свему макијавелистички морал, по коме тог сељака треба поразити до краја, сабити га у земљу, сатерати га у мишју рупу живота. Казивања српских сељака у овој књизи о томе како их је власт комунистичких усрећитеља распела на крсту и оптеретила сизифовским каменом свог измишљеног изабраништва и идеологизованог једноумља, по чијем телеолошком императиву човечанство треба да доведу у рајске просторе будућности коју су борећи се за власт тако нештедимице обећавали сачињавају данас она сведочанства без којих се не би могла успоставити историјска константа истине, нити би се могла сагледати природа терора којим је бољшевизам продирао у Србију, разарајући дугогодишњом сељачком културом изграђене моделе живота на нашем селу. Реч је, наравно, о периоду тзв. откупа, који је заведен Уредбом владе ФНРЈ 1947. (принудно одузимање сељачких производа и имања почело је још раније, већ од тренутка кад су бољшевици дошли на власт), и који ће у свом пуном стаљинистичко-титоистичком интензитету трајати све до 1952. године. Будући новинар, Драгиша Божић је имао честе прилике да разговара са унесрећеним домаћинима. И не само то. Он је разумео њихове испаћене гласове и проникнуо у праву природу њихове људске и историјске драме. Наравно, Божићева књига обухвата само оне случајеве који су били у његовом сазнајном визирању тако да се читалац у свему може ослонити на фактографску утемељеност ове књиге, сигуран да је сваки њен исказ покривен чињеницом, а свака слика живота у целости конотирана суровим реализмом догођеног.

Божић је свесно истини књиге жртвовао нека друга њена могућа својства, настојећи да развије историјску профилацију збивања као сведочанство учесника у догађајима. И та сведочанства биће драгоцена помоћ не само историчарима и психосоциолозима. У њима су бројни мотиви од истинске употребљивости за књижевно обликовање, за будућа филмска и уопште драмска остварења итд.

Градећи ова казивања од исказа непосредних учесника, Божић је углавном остао у креативном искуству свог новинарског професионализма и ако је било прилике да његови јунаци проговоре аутентичним језиком свог говорног поднебља (Колубара-Срем-Славонија итд.), што би их учинило рељефнијим и нијансовано речитијим, аутор је углавном користио публицистички стил и оптику новинске репортаже. То је, додуше, у оваквој прилици и могло бити функционалније, јер је требало сачувати једрину чињенице и свежину њене постојаности. С друге стране, тиме је изгубила она књижевна визура ове књиге.

Посебно хоћемо да нагласимо карактеролошку раван ”Црвеног јарма”. Ту спремност сељака да истрају, упорни у свом отпору једном суровом и у свему неморалном режиму. Ту непоколебљиву храброст ових несрећних људи, који антејски бране своје право на опстанак, као и право на своје патријархално достојанство домаћина и грађанина, вређани, хапшени, тучени, мрцварени, презирани. Њихова житарска гробља нису била ништа боља од псећих гробаља, у која су положени неки од најбољих синова овог народа. И после свега они, у овој књизи, не мрзе, не траже освету, не прете, не желе да прогањају. Али не желе ни да забораве.

Ко заборавља своју историју, осуђен је да је понови, каже амерички философ Сантајана. Српски народ је морао памтити све оно што му се догодило. Да му се не би поновила зла која му је комунизам донео. Али то памћење не сме бити израз зле воље, већ једног бескрајно поштеног односа према сопственој историји, како би рационални судови превладали над ирационалним импулсима. Оно што посебно вреди у овој књизи јесте часност и племенитост њене намере да подстакне наше памћење, али да нас упути на опрез а не на освету. Пишући своју књигу, Божић је имао на уму, ваљда, целу историју српског народа, све њене страхоте и заблуде, све њене низбрдице и ветрометине. Но, истовремено он је знао да је човек једина упоришна тачка историје сваког народа, па и нашег. Говорећи о злу, он се њиме није отровао, нити њиме трује своје читаоце. Напротив, аутор ове књиге
показује како се човечност брани на индивидуалном, националном и историјском плану.“

 

ДР ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА:

”Рукопис књиге Драгише Божића као што његов поднаслов упућује бави се обавезним откупом и насилним утеривањем сељака у сељачке радне задруге после другог светског рата све до 1952. године. Божићева књига има пре света документарну вредност. Она садржи аутентична казивања прогоњених и прогонитеља из једног од најсуморнијих периода наше новије историје! Наша историографија је у ово подручје и у ово време најкасније закорачила а ко је то уопште и учинила. Књижевност је то учинила знатно раније и смелије. Књига Драгише Божића није заснована ни на једној ни на другој врсти исказа ни исказа историчара ни исказа књижевника. Она не представља ни историјску реконструкцију једног од најмрачнијих периода у животу нашег села, а ли ни литерарно уобличавање ових догађаја. Она потресним и живописним језиком самих учесника у овим збивањима, жртава и мучитеља, приказује како се заправо све збило. Ма колико били значајни књижевни и историографски описи и објашњења овог времена и једни и други немају ону веродостојност коју имају живи говор и сећање. За историчара и за књижевника ова књига може зато да представља драгоцени извор грађе.

Али није новинар Драгиша Божић који на селу живи и о селу пише тек обичан записивач онога што се збило. Није у ову књигу без икаквог реда стављено све оно што је Божић непосредно чуо или чуо да се приповеда. Ова књига писана је и с планом и познавањем онога о чему се пише. Божић познаје и друштвене, правне и политичке прилике временског раздобља којим се бави. Он познаје политику и промене курса у политици тог времена, као и околности које су условиле те промене. Он зна сва званична и идеолошка правдања и уздизања обавезног откупа и потребе за формирањем сељачких радних задруга. Божић добро познаје цео механизам репресије, методе којима се успешно служила владајућа странка супротстављајући различите слојеве сељаштва једне другима. Он јасно види и још боље објашњава формални и неформални механизам откупа. Он читаоцима подастире читав, нормалном људском уму тешко схватљив репертоар насиља и средстава тортуре.

Ова збирка казивања нема искључиво завичајни карактер: у њој су забележена сведочења сељака и представника ондашње власти из различитих крајева Србије и Војводине. Аутентичности овога рукописа доприноси и то што он на појединим местима садржи и делове из дневника сељака, њихове забелешке, документе ондашње ”народне власти“ који се односе на обавезан откуп, усмено песништво о откупу и сл. Све ово доприноси да Божићев читалац још потпуније осети дух минулог времена.

Драгиша Божић, треба ли и на то подсећати, не познаје само добро одређене догађаје, збивања на селу. Он добро познаје само село. Има у његовим забелешкама и нечега што може бити од знатне користи ономе ко покуша да проникне у карактер и менталитет нашег сељака.
Реч је, све у свему, о једној смело написаној, корисној и лепој књизи која ће своје читаоце наћи не само у широј књижевној публици, већ и међу онима који се овим збивањима баве на један други начин, научно проучавајући ово време.”

 

Истина о злу опомена за сва времена!

Аутор: Бранко Пузовић – ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ

Драгиша Божић, публициста из Мораваца код Љига, једини забележио потресне судбине сељака у доба принудног откупа. Две књиге сведоче о крвавом обрачуну комунистa после Другог светског рата са „народним непријатељима, кулацима“

ЗАБЕЛЕЖИО сам бројна сведочанства о страхотама које су сељаци, домаћини, претрпели за време принудног откупа, о крвавим обрачунима нове комунистичке власти по завршетку Другог светског рата са такозваним народним непријатељима, кулацима. Углавном, то су били лични обрачуни појединаца у новој власти са комшијама, познаницима, на које су упрли прстом, који су после тога допали робије, или изгубили главу. Моја једина жеља је да се суочимо са том истином, да се то време не заборави и никада не понови.

Ово каже публициста Драгиша Божић из Мораваца код Љига, аутор књига „Црвени јарам“ и „Црвени метак“, која је управо доживела треће, проширено издање. Овековечио је потресне судбине домаћина у селима Србије, Црне Горе, Косова и Метохије, у Хрватској у Славонији. Највише, каже, у богатим деловима Србије – Војводини, Мачви, Тамнави…

– Суочио сам се са суморним темама, после више од две деценије бављења хумором и сатиром у некада веома популарној емисији Радио Београда „Село весело“ – каже Драгиша Божић. – Када је 1988. године уредник Јован Алексић отишао у пензију емисија је укинута, па сам за једну ревију почео да пишем о добрим домаћинима. Тако, у Рубрибрези код Лајковца, старина, солунац Милијан Томић рекао ми је да је у Првом светском рату задобио четири ране, али му је пета, коју су му задали комунисти за време принудног откупа, била најболнија и никада није зарасла. Објавио сам његове муке за време откупа и тако је све кренуло…

СУДБИНЕ жртава принудног откупа и насилне колективизације од 1947. до 1953. године, сабрао је Божић у књигу „Црвени јарам“. Потом, објавио је „Црвени метак“, о страдању голоруких невиних цивила од стране комуниста у периоду од 1944. до 1957. године. Трећа његова књига је „Преживели говоре“, о малолетницима у канџама УДБА-е.

– Неко ће можда помислити да сам књиге писао по свом политичком, или идеолошком, антикомунистичком расположењу – прича Божић. – Не! Напротив! Истина, све три књиге говоре о комунистичкој репресији, али акценат је да су неки зли људи, добивши силу и моћ, чинили велика зла својим ближњима, иако су углавом знали да су невини, у време када је рат већ био завршен, па није било потребе да се суди по кратком поступку. А било је страшно и нечовечно. Просто је несхватљиво колико се енергије трошило на бездушност.

Овековечио је, тако, Божић догађај када је Бата Кнежевић, комунистички активиста из Таковског среза, отишао са сеоским одборницима у „чишћење“ магаза у Доњој Врбави код Горњег Милановца. Они купе жито, народ грди, моли и куми, жене кукају. Када су код једног домаћина захватили пшеницу из последњег сандука, жена извади дете из колевке, стави га на оно мало преосталог жита, рекавши у сузама: „Ево вам, па сад купите све редом!“ Тај њен очајнички потез био је толико шокантан, да су активисти одмах отишли.

– Ко зна колико је невиних људи било заточено, мучено и убијено под сумњом да су народни непријатељи, без доказа и суда, само на основу тога што је неко на њих упро прстом – каже Божић. – У Дудовици код Лазаревца, почетком августа 1944. године, партизани су напали вршалицу и тада убили 14 невиних људи, међу њима и четири сина јединца из угледних домаћинских фамилија, чак и неколико Срба који су у том селу потражили спас од усташког ножа, као избеглице из Хрватске.

Откупна станица са житом

ТАЈ злочин, констатује Божић, партизани су починили под геслом „ни зрно жита непријатељу“. За то, међутим, није било никаквог разлога, јер су се Немци већ припремали за повлачење, није им ни падало на ум да узимају пшеницу…

– Сазнао сам да је Сава Каписода, војни тужилац у Ваљеву, децембра 1946. године ухапшеном, изубијаном Душану Маркулићу из Трлића код Уба, рекао: „Моли се Богу, што вас нисмо похапсили пре пет дана, до тада смо убијали лопатом, али зато ћете иструлити на робији“ – вели Божић. – То се односило и на Душановог сина Драгољуба и синовца Чедомира. Од четири Душанова сина, тројица старијих прошла су албанску голготу Првог светског рата. Љубомир је погинуо на Кајмакчалану, Милорад је изгубио живот последњих дана рата, на Космају, а Александар се после преласка Албаније дуго опорављао у Француској и умро је код куће.

У књизи „Црвени метак“, стоји да су 1946. године, одмах после аграрне реформе, комунисти и УДБА решили да униште кућу Маркулића, која је имала 64 хектара земље, извозили су стоку, пшеницу, суву шљиву, ракију, углавном у Аустрију и Мађарску. У затвору у Убу и Ваљеву зверски су мучили Душана, Драгољуба и Чедомира, тражећи да потпишу признање да су са неким организацијама хтели да дижу устанак. Без икаквог решења одузели су им све пољопривредне машине, скоро сву стоку, исекли им храстову шуму, опљачкали кућу…

Сељаци предају „вишак“ жита Фото Архива „Новости“

– Приликом казивања, преостали преживели Маркулићи, као и њихови потомци, тражили су да у књизи не објавим имена комшија, злотвора, који су прстом упрли у њихову кућу, што су покушали да затру живот, име и углед њихове породице – каже Божић. – Сматрају да потомци тих нељуди нису криви, зашто би носили тај терет и срамотни жиг. Маркулићи су ми рекли да то што су доживели никада неће заборавити, да мржњом и осветом нису отровани, да гледају у будућност. За оно што су доживели кажу – било, не повратило се!

ПРАВА сељачка побуна избила је 1947. године у Долову, јужнобанатском селу, против комунистичких активиста који су домаћинима одузимали краве, овце, коње, последње зрно жита. Данас, већина Доловаца тврди да до трагедије која је уследила не би дошло, да су бар среске власти прихватиле чињеницу да њихови сеоски активисти крију жито за себе, а другима амбаре чисте до последњег зрна.

– Због те побуне било је убијених и отераних на дугогодишње робије – каже Божић. – Главни актери тог догађаја, који су још живи, ни данас, после толико деценија, не желе о томе ни реч да кажу. Скоро пола века, сукобљене стране и даље се држе на одстојању, гледају да се не сретну. Страшна је прича и из села код Алибунара, где је такође било убијених и мучених иза решетака. До сада, међутим, нико те догађаје није бележио, све је мање живих сведока, који би могли да испричају како је било.

Позив за „добровољни“ откуп

НАМЕРАВАО је да истражи злочине комуниста у Словенији, БиХ и Македонији. Међутим, ратови деведесетих то су спречили.

– Био сам у прилици да причам и са онима који су мучили сељаке, спроводили терор, они и данас чврсто оправдавају те своје потезе – каже Драгиша. – У Крнову код Владимираца, један од њих рекао ми је: „Знао сам, синовче, да ће доћи време да се полажу рачуни“, и почео је да прича шта је све радио, задојен мржњом. У писму које ми је написао, рекао је да је после разговора са мном први пут након дуго година мирно заспао. Углавном, све жртве су опростиле злодела која су им нанета, има чак и оних који су се годинама потом дружили са својим мучитељима, позивали их на славе. Упркос свему што су доживели, најбољи домаћини којима је све било одузето поново су постали имућни, стали су на ноге, а многи партијски активисти завршавали су као бескућници, у беди…

ПОКУШАЈ ИСКУПЉЕЊА

– С МИКРОФОНОМ, обишао сам више од 1.000 села бивше Југославије, пропутовао Европу дружећи се са нашим исељеницима, не сањајући колико је тешких судбина задесило домаћине, које смо хумором засмејавали – каже Божић. – Моје књиге покушај су да се пред њима искупим. Иначе, књиге пишем само зарад тога да се обелодани и запамти истина, не да зарадим. Уосталом, заинтересованима књиге шаљем о свом трошку, па ако им се штиво не свиди, могу да их врате. До сада ниједна књига није враћена.

Драгиша Божић суочио сам се са суморним темама Фото П. Матић

УСМЕРИТИ РОДОЉУБЉЕ

– ИСТИНА треба да буде испред сваког интереса – истиче Драгиша. – Патриотизам, родољубље, треба усмерити више на добробит садашњости и будућности, него на често лажну прошлост и митове. У противном, родољубље лако прелази у национализам, а кад он набуја, ето шовинизма, подлоге фашизма. Онда се дигне „кука и мотика“, па се деси, као у периоду који сам истраживао, да неки „рогови у врећи“ у име антифашизма почине насиље, прогон, геноцид, укину слободу и демократију, уведу диктатуру, деспотизам, нову историју. И тако све укруг. Изађимо из тог проклетог круга! Зауставимо га истином!

 

 

„НАПРЕД“ ВАЉЕВО, 18. ОКТОБАР 2012.

ДРАГИША БОЖИЋ, ЖИВА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СА ЧЕТИРИ РАЗРЕДА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

„Седма сила” из сељачког крила

Двадесет година био незамењиви сарадник и снимио безброј прилога у скоро хиљаду епизода култне емисије Радио Београда „Село весело”, објавио две књиге, био аутор бројних прилога за рубрике „ТРН” у „Вечерњим новостима” и „Клик-клак” у „Политици експрес”, писао и објављивао фељтоне, репортаже о солунцима, интервјуе са познатим личностима, радећи новинарски посао обишао „цео свет и два села више”, прочитао књига колико неки високообразовани интелектуалци у животу нису видели, био народни посланик, али и био и остао сељак у најбољем смислу те речи.

Све то је са завршена четири разреда основне школе успео јунак ове приче Драгиша Божић из Мораваца код Љига, жива енциклопедија и доказ да формално образовање није увек услов за знање и способност.

У задрузи их било осамнаесторо кад се Драгиша родио давне 1934. Отац је, вели, страшно волео село, сматрао је да су они на Дедињу несрећни, јер не држе краве и намерачио је да сина остави на имању. Зато је Драгиша завршио само четири разреда, а у први је кренуо тек у фебруару, после Светог Саве, јер је неутешно плакао пошто су његови вршњаци у школу били пошли још у септембру претходне године. После четири разреда, о гимназији у Љигу није било ни говора. Било му суђено да чува краве.

– Био сам страшно знатижељно дете, брат од стрица ме научио да читам и пишем пре него што сам пошао у школу. Волео сам књигу више од свега, стално сам читао, нарочито док сам чувао стоку. Кад добијем књигу на поклон био сам срећнији него неко кад би добио ауто… – присећа се Драгиша. Знатижељом и читањем се образовао, таленат имао, много радио, а од младих дана се дружио са паметнијим и образованијим од себе и, додаје, није се стидео да их пита све што није знао.

Почео је педесетих година прошлог века као омладински активиста и волонтер у сеоској читаоници у Моравцима која је у то време захваљујући његовом раду била једна од бољих у ваљевском срезу. Повремено је писао кратке вести за лист „Задруга”, али је зато стално слушао радио и то у временима кад се морала продати крава и још доплатити да би се купио такав луксуз какав је био радио апарат. Највише му се допала емисија „Село весело” која је стартовала 1965. године под диригентском палицом легендарног водитељског мага Јована Алексића.

– То је била прва емисија у којој је радио отишао у народ, микрофоном дошао до сељака и дао му шансу да се чује, да исприча догодовштине из села, да запева и засвира – подсећа Драгиша. Као стални слушалац, он 1967. напише Јови Алексићу писмо и предложи да се емисија не емитује из једног села, него да се прави из општинског центра, да окупи све аматерске снаге из тог краја, да извођачи буду изабрани аудицијом… Предлог је прихваћен и прво такво снимање било је у Љигу октобра 1967. Настао је прави „бум”, а Драгиша је већ од фебруара 1968. постао стални сарадник, коментатор актуелних друштвених тема које је обрађивао на питак и духовит начин, преносећи бројне анегдоте из сеоског живота.

За две деценије, све до фебруара 1988. године, безмало је обишао планету, емисија је снимана широм оне велике земље, у бројним европским градовима, реемитована у САД и Аустралији… Тако је и настао мото да „Село весело слуша цео свет и два села више”. Све то време вредни Моравчанин није могао да добије стални посао у Радио Београду, јер није имао одговарајућу стручну спрему, већ је ангажован по уговору и примао хонорар у висини новинарске плате. Сарађивао је и са чувеним Јованом Хаџи Костићем из „Новости”, Дејаном Патаковићем из „Експреса”, у ревији „Село” најпре објавио више репортажа о солунцима, а затим направио неколико прича о годинама принудног откупа и присилне колективизације које су у тој и касније у ревији „Зора” изазвале  прави позитивни шок у јавности, али и комешање у политичким круговима.  Фељтон је потом под називом „Црвени јарам” у „Нашој борби” излазио у 26 наставака. Од њега је 1991. настала истоимена књига која је 1994. доживела друго издање. И другу књигу, „Црвени метак”, посвећену бројним ликвидацијама људи без суда након Другог светског рата, Драгиша је објавио у сопственој режији, пошто нико други то није смео да уради.

Један од учесника оснивачке скупштине Демократске странке, Драгиша Божић је био кандидат за посланика на изборима 1990. Касније је прешао у ДСС и био посланик на листи ДЕПОС-а 1992. године, у исто време када је разносио по Љигу млеко произведено на сопственом имању. И није га било стид. Али се већ тада, каже, разочарао у опозиционе политичаре, јер је видео какви ће бити када дођу на власт. Политику је напустио 1994. Данас са супругом Надом као пензионер живи у својим Моравцима, од пољопривреде се практично никад није одвајао. Гаји башту, док му један син ради у Лондону, а други је адвокат у Љигу.

Прави избор

За једну од јубиларних емисија „Село весело” Јован Алексић је Драгиши дао кутију са 1.250 писама слушалаца са анегдотама из сеоског живота предложеним за објављивање и задатак да одабере десетак које ће се емитовати. Драгиша је читао десет дана и одабрао шест, а још две обележио упитником. Када их је показао Алексићу, видео је да је и чувени водитељ управо те анегдоте већ раније одабрао, а задатак постављен Божићу био је прави мали новинарско-уреднички тест за сељака из Мораваца, који га је положио успешније него што би то многи школовани новинари урадили…

Транзистори за спас

– Када смо 1969. године радили први директан пренос емисије „Село весело” из Лазаревца антену смо подигли на цркву и развукли каблове у дужини од 200-300 метара до биоскопа одакле је ишао пренос. Пошто је била огромна гужва и неки мештани претили да ће пресећи каблове јер нису могли да приђу сали, ангажовали смо двојицу полицајаца да чувају те каблове. Али да би били сигурни да ни они неће напустити своја „стражарска места” у жељи да завире у салу, купили смо им транзисторе, па су могли и да чувају технику и да слушају „Село весело” – кроз смех прича Драгиша.

Слободан Ћирић